Ima jedna lepa priča o starom bračnom paru koji je dugo i složno živeo zajedno. Za proslavu jedne godišnjice braka žena je pomislila "Uvek sam mu davala sredinu hleba, zato što je ukusnija i mekša. Uvek sam jela koricu, zato što sam htela da mu ugodim. Sada ću da počastim sebe!" I tako je ovaj put sebi uzela sredinu hleba a mužu dala koricu. Posmatrala je njegovu reakciju malo strahujući da će se on naljutiti. Na njeno iznenađenje, muž je bio oduševljen. Rekao je "Hvala ti! Oduvek sam više voleo koricu, ali sam jeo sredinu zato što sam želeo da ti budeš srećna!".
Često se dešava da pokušavamo da ugodimo drugima na načine koji prijaju nama. I upravo iz tog razloga se dešava da naši gestovi ne naiđu na oduševljenje i zahvalnost.
Kada ne pretpostavljamo šta drugi žele, kada ne "čitamo misli drugima" nego razgovaramo i slušamo, veće su šanse da se zaista upoznamo i razumemo. I veće su šanse da zaista obradujemo i iznenadimo voljene. Onim što žele oni, a ne mi.
U osnovi takvog razmišljanja je uverenje "Ako me neko zaista voli znaće šta mi treba." Ovo uverenje je pogrešno, i uzrok mnogih nesporazuma. Istina je da čak ni majke u početku ne znaju šta treba njihovim bebama, one to znanje stiču vremenom, iskustvom i pažljivim praćenjem bebinih reakcija.
Da li znate šta vaši bližnji i voljeni zaista vole i žele? Šta ih raduje? Šta im treba?
Ili ima dajete ono što treba vama?
Da li vi sami znate kad vam šta treba? I da li dajete sebi slobodu da to kažete?
Нема коментара:
Постави коментар
Ako vam se svideo ovaj tekst slobodno ga podelite sa prijateljima :)