четвртак, 21. јун 2012.

Ako me stvarno voliš, ti ćeš...

Dobri predavači su oni koji svojim učenicima umeju da prenesu gradivo na način koji će im biti interesantan i blizak.
U gimnaziji sam imala tu sreću da mi logiku predaje profesor koji je to umeo.
Sada se verovatno pitate kakve to veze ima sa ljubavlju?
E, ima veze, itekako!
                                                                               

Tekst je premešten ovde

понедељак, 11. јун 2012.

Da li muškarci vole kučke i da li žene vole konje?


Da li muškarci stvarno vole zle bezosećajne žene koje ih koriste i manipulišu njima?

Da li žene zaista vole bezosećajne muškarce koji ih se sete samo kada im nešto (pažnja, potvrda, seks, razonoda...) treba?

                                                                                                                                                  

Knjiga „Zašto muškarci vole kučke?“ je podigla mnogo prašine i postala bestseler. Mnogi su je osudili bez čitanja, samo na osnovu naslova. Ali „kučka“ u toj knjizi je šaljiv naziv, ono što autorka govori je da muškarci vole žene koje poštuju sebe i svoje potrebe, ali poštuju i njih.

Da li svi muškarci vole takve žene? Ne baš, postoje muškarci koji iz raznoraznih razloga vole žene koje se odreknu svega zarad uloge „njegove voljene“. A postoje i oni koji, takođe iz raznoraznih razloga, vole žene koje ih kinje, ponižavaju, zavlače i igraju se njihovim osećanjima.

Ali, postoje i muškarci koji vole baš takve žene. Žene koje vode računa o sebi, ali i o drugima. Žene koje cene i svoja i tuđa osećanja, vreme, potrebe, želje...

Isto važi i za žene. Neke žene žele prinčeve, neke konje, ali postoje i žene koje žele muškarce od krvi i mesa. Muškarce sa vrlinama i manama. Muškarce sa dobrim i lošim danima. Muškarce sa usponima i padovima.
Najkraće rečeno- pogrešno je i opasno donositi tako ekstremne zaključke na osnovu jednog ili nekoliko iskustava.

Nisu svi muškarci isti!

Nisu sve žene iste!

I jednih i drugih ima i dobrih i loših. Na nama je da učimo na sopstvenim greškama i da pažljivo biramo partnere. Ali isto tako, na nama je 50% odgovornosti za to kakva će veza biti.

Jedna izreka kaže „Ako me neko jedno prevari-sram ga bilo! Ako me neko drugi put prevari-sram me bilo!“. Ili, jezikom transakcione analize, kada jednom izaberete partnera/ku koji nije dobar za vas i prema vama, to može da bude slučajnost. Kada drugi put izaberete takvog partnera/ku, to može da bude koincidencija. Ali, kada treći, četvrti, n-ti put izaberete nekog ko je loš prema vama i za vas- to je psihološka igra! Psihološka igra služi tome da svojim rezultatima potvrdi naša uverenja o sebi, drugima i svetu. U ovom slučaju o ljubavnim vezama i suprotnom polu.
Takva uverenja stičemo na veoma ranom uzrastu, na osnovu toga kako su se odrasli ponašali prema nama ali i posmatrajući međusobne odnose odraslih osoba u našem najbližem okruženju.

I umesto da tada zaključite:
„Svi muškarci su isti!“ ili
„Sve žene su iste!“ ili
„Dosta sam bila dobra, prema sledećem ću biti kučka!“ ili
„Dosta sam bio dobar, prema sledećoj ću da budem grub!“

Zapitajte se:
„Koja su moja uverenja o muškarcima/ženama?“,
„Da li verujem da zaslužujem ljubav?“,
„Da li verujem da sam dovoljno dobar/dobra?“...

Umesto proglašavanja suprotnog pola lošim, umesto nadmetanja i borbe, izaberite da, razmišljajući, čitajući, kroz razgovore sa prijateljima ili rad sa psihoterapeutom, preispitate svoja uverenja i da ona destruktivna i dečja  zamenite konstruktivnim i realističnim.

петак, 8. јун 2012.

Zadovoljstvo - kreativni pristup životu

Svako je ponekad doživeo zadovoljstvo nakon oporavka od bolesti ili nezgode. Čovek, već prvog dana po uspostavljanju normalnog zdravlja, oseća ushićenje, radost što je živ. Kako je sjajno disati duboko! Kako je uzbudljivo kretati se slobodno sa lakoćom. Bolest čini da čovek postane svesniji svoga tela i važnosti dobroga zdravlja. Na žalost, svest o tome se brzo izgubi a divno osećanje koje to prati brzo izbledi. Čim osoba počne da se bavi uobičajenim aktivnostima, postaje zaokupljena poslovima koji je odvajaju od njenog tela. Postaje preokupirana događajima i objektima spoljašnjeg sveta i brzo zaboravlja otkriće da se zadovoljstvo sastoji u opažanju da je čovek pun života ovde i sada što znači ispunjen životom u telesnom smislu.
                                                                                   




Odvojivši se od tela, čovek prestaje da misli u telesnim terminima. Ignoriše prostu istinu da mora disati da bi živeo i da je onoliko življi ukoliko bolje diše. Može postati svestan s vremena na vreme da mu disanje postaje sputano, i ponekad, posebno pod stresom, može utvrditi da usmerava i zadržava dah, ali to pripisuje pažnji. Može čak priznati sa rezigniranim osmehom, da ga ubrzani tempo života guši. Međutim, sa godinama dolazi do tužnog otkrića, da se disanje, kao i druge telesne funkcije, vremenom poogoršava ukoliko se ne koristi na odgovarajući način. Jednom, kada počne otežano da diše, čovek bi dao sve da može lako da diše. On shvata da je disanje pitanje života i smrti ili tačnije da je život pitanje disanja. 
Druga jednostavna istina koja bi trebalo da bude sama po sebi jasna, jeste da se osoba izražava kroz telo isto onoliko koliko se ispoljava kroz um. Ne može se čovek podeliti na um i telo. Uprkos ove istine, sva proučavanja ličnosti koncentrišu se na um, sa relativnim zapostavljanjem tela. Telo jedne osobe mnogo govori o njenoj ličnosti. Kakvo držanje neko ima, kakav pogled, ton glasa, položaj vilice, položaj ramena, lakoća pokreta, spontanost gestova, sve to govori ne samo ko je ta osoba, nego i da li uživa u životu ili se oseća bedno i neprijatno. Možemo da zatvorimo oči pred tim ekspresijama druge osobe, na isti način na koji i ta osoba može zatvoriti svoj um za svesnost o svome telu, ali oni koji to rade, sebe obmanjuju predstavom koja nema veze sa realnošću postojanja. Istina o telu može biti bolna, ali blokiranje tog bola zatvara vrata mogućnosti za doživljavanje zadovoljstva.
Osećanje je definisano disanjem i pokretom. Organizam oseća samo ono što se kreće unutar sopstvenoog tela. Na primer, kada je ruka nepokretna duže vreme, postaje ukočena i bez osećaja. Da bi se osetljivost povratila, mora se uspostaviti kretanje. Kada je smanjeno disanje, tada je i pokretljivost celog tela umanjena. Otud je zapostavljanje disanja najefikasniji način da se spreče osećanja. Ovaj princip važi u obrnutom smeru. Onoliko koliko jake emocije stimulišu i produbljuju disanje, toliko is timulacija i produbljivanje disanja mogu izazvati jake emocije.

Aleksandar Loven
“Zadovoljstvo-kreativni pristup životu“

Celu knjigu možete da pročitate ovde