Prema Violet Oaklander, anksioznost, patnja i osećanje manje
vrednosti ometaju učenje i usvajanje gradiva. Isto tako, ona smatra da deca koja
nastavnika doživljavaju kao ravnodušnu i hladnu osobu, prema kojima se nastavnik
ne odnosi onako kako to ona kao ljudska bića dostojna pažnje i poštovanja zaslužuju,
neće mnogo naučiti.
Neke moderne teorije emocija govore o tome da emocije usmeravaju kognitivne
aktivnosti i motivišu cilju usmereno ( adaptivno) ponašanje. To bi, gledano kroz
prizmu školskog uspeha moglo da se odredi kao sposobnost emotivno inteligentnijih
učenika da efikasnije usmeravaju i kanališu svoje kognitivne sposobnosti i na taj način
lakše i brže savladavaju školsko gradivo, a samim tim postižu i bolje ocene u školi.
Isto tako, učitelji i nastavnici , upoznati sa uticajem i značajem emocija za usvajanje
i reprodukovanje gradiva, mogli bi da stvore emocionalno povoljniju klimu u svojim
učionicama. Deo koji se odnosi na motivisanje adaptivnog ponašanja može da
se odredi kao upotreba emocija za samomotivisanje u učenju i ispunjavanju školskih
obaveza, usled precepcije dugoročne dobiti od dobrog školskog uspeha. ’Emocionalno
inteligentan’ nastavnik će na primer, umesto zastrašivanja neuspehom u životu ako se
ne uči i ne usvoji gradivo, motivisati svoje učenike prijatnim emocijama. To se može
postići na više načina. Na primer, indukovanjem zadovoljstva i osećaja uspešnosti
tako što gradivo podeli na manje celine i pohvaljuje učenike za manje uspehe. Ovo
pogotovo može biti korisno za učenike koji imaju teškoće u savladavanju gradiva, jer
bi nastavnik koji prepoznaje njegovu teškoću, ne osuđuje ga zbog toga nego ukazuje
na male pomake i oblasti u kojima je to dete dobro i uspešno ( a svako je u nečemu
dobar i uspešan, samo se treba potruditi da to pronađemo i, što je još važnije, kažemo)
sigurno imao više uspeha od onog koji to isto dete smatra lenjim ili problematičnim.
Sposobnost upravljanja svojim i tuđim emocijama ublažavajući neprijatne i
pojačavajući prijatne emocije, kao jedna od sposobnosti modela emocionalne inteligencije
se, prenesena na školsko okruženje, u postizanju boljeg uspeha,
može višestruko iskoristiti, kao indukovanje emocija koje olakšavaju učenje i
reprodukovanje naučenog gradiva, ’stavljanje u zagradu’ emocija koje ometaju proces
učenja i reprodukovanja naučenog. To može da olakša smanjivanje anksioznosti, koja
je uglavnom prisutna u ispitnim situacijama, na savladivu meru.
Pored toga, ova sposobnost se može upotrebiti za stvaranje boljih međuljudskih
odnosa, što se opet pozitivno odražava na stav prema školi uopšte. Sposobnost upravljanja
sopstvenim i tuđim emocijama takođe može korisno da se upotrebi u kontaktima
sa nastavnicima, što svakako u mnogome olakšava kako proces praćenja nastave, tako
i učinak prilikom usmenog odgovaranja.
Pretpostavka je da na osobine ličnosti ne može direktno
da se utiče, one se uzimaju kao konstante, kao nešto što je „jednostavno tako“.
Emocionalna inteligencija, sa druge strane, po mišljenju nekih autora
može da se povećava primenom programa dizajniranih u te svrhe. To pokazuju rezultati primene takvih programa u nekim školama u SAD i tendencija proširenja primene tih programa.
Pored specijalnih programa usmerenih na razvoj i povećanje emocionalne
inteligencije, ovi autori navode i mogućnost spontanog emocionalnog obrazovanja
koja izvire iz mnogih društvenih predmeta, kao što su književnost, likovno, muzičko,
dramske sekcije.
Kako postići stvaranje bolje emocionalne klime u razredu? Nastavnik koji razume
svoja i tuđa osećanja, i prihvata ih kao nešto normalno, ali i sastavni deo života, pa
samim tim i nastave, takvim svojim stavom “daje dozvolu“ i šalje neverbalnu poruku
učenicima da su njihova osećanja, a samim tim i oni celi, u redu, dobri, vredni poštovanja
i ljubavi.
Poznato je da razne kreativne aktivnosti, kao što su crtanje, gluma, ples....olakšavaju
dolaženje u kontakt sa svojim osećanjima i njihovo izražavanje, te emocionalno
inteligentan“ nastavnik ima na raspolaganju mnoštvo načina da uvaži osećajni svet
učenika ,pomogne mu da se artikuliše i izrazi i tako smanji negativan uticaj neprijatnih
osećanja na proces usvajanja i reprodukovanja gradiva, ali i pojača uticaj prijatnih
emocija.
Dosadašnja iskustva i istraživanja pokazuju da učenici, svi, ali posebno oni sa
emocionalnim teškoćama, imaju koristi od nastavnika koji su prošli program i upoznati
su sa konceptima i postupcima emocionalne inteligencije. Ta korist se ogleda
u smanjenju agresivnog ponašanja kod učenika, ali i povećanju motivacije i boljem
školskom uspehu. I ostala istraživanja govore u prilog tome da ima smisla edukovati
učitelje i nastavnike u oblasti emocija i emocionalnog ponašanja. smanjenju agresivnog
ponašanja kod učenika, ali i povećanju motivacije i boljem školskom uspehu.
Emocionalna inteligencija je u negativnoj korelaciji sa odlaganjem izvršavanja
školskih obaveza (domaćih zadataka, učenja, priprema za test), odnosno učenici sa
razvijenijim “emocionalnim sposobnostima“ revnosnije i odgovornije izvršavaju svoje
školske obaveze, što se odražava i na školski uspeh. Emocionalna kompetentnost učenika
se pokazala i kao bitan faktor u prihvaćenosti od strane vršnjaka.
Sistematično upoznavanje učitelja i nastavnika sa konceptom emocionalne inteligencije,
i njegovim uticajem na proces izlaganja, usvajanja i reprodukovanja gradiva, bi moglo
da dovede do drugačijeg, konstruktivnijeg pristupa učenicima i nastavi. Te promene
bi se zasnivale na činjenici da se nastavni proces ne sastoji samo iz intelektualnih,
nego i emocionalnih komponenti, i ogledale bi se u uzimanju u obzir emocionalnih
činilaca prilikom usvajanja, izlaganja i reprodukovanja gradiva.
Jelena Pantić
vrednosti ometaju učenje i usvajanje gradiva. Isto tako, ona smatra da deca koja
nastavnika doživljavaju kao ravnodušnu i hladnu osobu, prema kojima se nastavnik
ne odnosi onako kako to ona kao ljudska bića dostojna pažnje i poštovanja zaslužuju,
neće mnogo naučiti.
Neke moderne teorije emocija govore o tome da emocije usmeravaju kognitivne
aktivnosti i motivišu cilju usmereno ( adaptivno) ponašanje. To bi, gledano kroz
prizmu školskog uspeha moglo da se odredi kao sposobnost emotivno inteligentnijih
učenika da efikasnije usmeravaju i kanališu svoje kognitivne sposobnosti i na taj način
lakše i brže savladavaju školsko gradivo, a samim tim postižu i bolje ocene u školi.
Isto tako, učitelji i nastavnici , upoznati sa uticajem i značajem emocija za usvajanje
i reprodukovanje gradiva, mogli bi da stvore emocionalno povoljniju klimu u svojim
učionicama. Deo koji se odnosi na motivisanje adaptivnog ponašanja može da
se odredi kao upotreba emocija za samomotivisanje u učenju i ispunjavanju školskih
obaveza, usled precepcije dugoročne dobiti od dobrog školskog uspeha. ’Emocionalno
inteligentan’ nastavnik će na primer, umesto zastrašivanja neuspehom u životu ako se
ne uči i ne usvoji gradivo, motivisati svoje učenike prijatnim emocijama. To se može
postići na više načina. Na primer, indukovanjem zadovoljstva i osećaja uspešnosti
tako što gradivo podeli na manje celine i pohvaljuje učenike za manje uspehe. Ovo
pogotovo može biti korisno za učenike koji imaju teškoće u savladavanju gradiva, jer
bi nastavnik koji prepoznaje njegovu teškoću, ne osuđuje ga zbog toga nego ukazuje
na male pomake i oblasti u kojima je to dete dobro i uspešno ( a svako je u nečemu
dobar i uspešan, samo se treba potruditi da to pronađemo i, što je još važnije, kažemo)
sigurno imao više uspeha od onog koji to isto dete smatra lenjim ili problematičnim.
Sposobnost upravljanja svojim i tuđim emocijama ublažavajući neprijatne i
pojačavajući prijatne emocije, kao jedna od sposobnosti modela emocionalne inteligencije
se, prenesena na školsko okruženje, u postizanju boljeg uspeha,
može višestruko iskoristiti, kao indukovanje emocija koje olakšavaju učenje i
reprodukovanje naučenog gradiva, ’stavljanje u zagradu’ emocija koje ometaju proces
učenja i reprodukovanja naučenog. To može da olakša smanjivanje anksioznosti, koja
je uglavnom prisutna u ispitnim situacijama, na savladivu meru.
Pored toga, ova sposobnost se može upotrebiti za stvaranje boljih međuljudskih
odnosa, što se opet pozitivno odražava na stav prema školi uopšte. Sposobnost upravljanja
sopstvenim i tuđim emocijama takođe može korisno da se upotrebi u kontaktima
sa nastavnicima, što svakako u mnogome olakšava kako proces praćenja nastave, tako
i učinak prilikom usmenog odgovaranja.
Pretpostavka je da na osobine ličnosti ne može direktno
da se utiče, one se uzimaju kao konstante, kao nešto što je „jednostavno tako“.
Emocionalna inteligencija, sa druge strane, po mišljenju nekih autora
može da se povećava primenom programa dizajniranih u te svrhe. To pokazuju rezultati primene takvih programa u nekim školama u SAD i tendencija proširenja primene tih programa.
Pored specijalnih programa usmerenih na razvoj i povećanje emocionalne
inteligencije, ovi autori navode i mogućnost spontanog emocionalnog obrazovanja
koja izvire iz mnogih društvenih predmeta, kao što su književnost, likovno, muzičko,
dramske sekcije.
Kako postići stvaranje bolje emocionalne klime u razredu? Nastavnik koji razume
svoja i tuđa osećanja, i prihvata ih kao nešto normalno, ali i sastavni deo života, pa
samim tim i nastave, takvim svojim stavom “daje dozvolu“ i šalje neverbalnu poruku
učenicima da su njihova osećanja, a samim tim i oni celi, u redu, dobri, vredni poštovanja
i ljubavi.
Poznato je da razne kreativne aktivnosti, kao što su crtanje, gluma, ples....olakšavaju
dolaženje u kontakt sa svojim osećanjima i njihovo izražavanje, te emocionalno
inteligentan“ nastavnik ima na raspolaganju mnoštvo načina da uvaži osećajni svet
učenika ,pomogne mu da se artikuliše i izrazi i tako smanji negativan uticaj neprijatnih
osećanja na proces usvajanja i reprodukovanja gradiva, ali i pojača uticaj prijatnih
emocija.
Dosadašnja iskustva i istraživanja pokazuju da učenici, svi, ali posebno oni sa
emocionalnim teškoćama, imaju koristi od nastavnika koji su prošli program i upoznati
su sa konceptima i postupcima emocionalne inteligencije. Ta korist se ogleda
u smanjenju agresivnog ponašanja kod učenika, ali i povećanju motivacije i boljem
školskom uspehu. I ostala istraživanja govore u prilog tome da ima smisla edukovati
učitelje i nastavnike u oblasti emocija i emocionalnog ponašanja. smanjenju agresivnog
ponašanja kod učenika, ali i povećanju motivacije i boljem školskom uspehu.
Emocionalna inteligencija je u negativnoj korelaciji sa odlaganjem izvršavanja
školskih obaveza (domaćih zadataka, učenja, priprema za test), odnosno učenici sa
razvijenijim “emocionalnim sposobnostima“ revnosnije i odgovornije izvršavaju svoje
školske obaveze, što se odražava i na školski uspeh. Emocionalna kompetentnost učenika
se pokazala i kao bitan faktor u prihvaćenosti od strane vršnjaka.
Sistematično upoznavanje učitelja i nastavnika sa konceptom emocionalne inteligencije,
i njegovim uticajem na proces izlaganja, usvajanja i reprodukovanja gradiva, bi moglo
da dovede do drugačijeg, konstruktivnijeg pristupa učenicima i nastavi. Te promene
bi se zasnivale na činjenici da se nastavni proces ne sastoji samo iz intelektualnih,
nego i emocionalnih komponenti, i ogledale bi se u uzimanju u obzir emocionalnih
činilaca prilikom usvajanja, izlaganja i reprodukovanja gradiva.
Jelena Pantić
Нема коментара:
Постави коментар
Ako vam se svideo ovaj tekst slobodno ga podelite sa prijateljima :)