Pre mnogo godina, dok sam još studirala, čula sam jednu lepu priču. Prijateljica mi je ispričala kako je, u potrazi za literaturom za diplomski poslala molbu na mejling listu evropskih studenata. Dobila je odgovor od Apu Jegede, iz Afrike, da nema tu literaturu ali da misli na nju i da joj želi sreću. Moja prijateljica je to doživela kao značajnu podršku, a meni je bilo dirljivo i lepo.
Kasnije, kada sam ja pisala diplomski i nailazila na slične prepreke, jedna veoma draga osoba muslimanske veroispovesti mi je rekla da se moli Alahu za mene. Bila sam dirnuta njenom pažnjom i ljubavlju.
Nekom drugom prilikom, dok sam čekala u redu ispred nekog šaltera, nepoznata žena je primetila da sam tužna i nežnim glasom mi rekla "Ne brini, biće sve u redu.“. Posle je nikada nisam srela, ali setim je se kad mi treba podrška, osetim zahvalnost i poželim joj svako dobro.
Znam još mnogo ovakvih priča, sigurna sam da ih znate i vi. Svima nam treba podrška. Zato su tu rođaci, partneri, prijatelji, poznanici... ali i neki nepoznati ljudi, možda iz dalekih krajeva, slučajni prolaznici kroz naše živote.
Setite se svake podrške koju ste dobili...od poznatih i nepoznatih ljudi...zapamtite je... podsetite se da uvek postoji neko ko misli na vas, ko vam želi dobro i sreću, neko kome ste baš vi važni.... neka to bude vaša amajlija u teškim vremenima kada osećate da ste sasvim sami, bespomoćni i nevažni... podrška je uvek tu, oko nas, važno je da smo spremni da je prepoznamo, prihvatimo i cenimo.
