Loading...

уторак, 22. октобар 2013.

Rak je pobediv!



"Najlepše reči na engleskom jeziku nisu "volim te" nego benigno je."
Vudi Alen

Ovaj citat nam govori koliko je rak rasprostranjen u današnje vreme, kao i to kolika količina straha ga okružuje.

Neću pisati o tome šta je rak, to verujem svi znate. Nisam lekar i neću ulaziti u medicinsku priču, koja je svakako važna i ima svoje mesto u procesu isceljenja. Neću pisati ni o uticaju ishrane, kretanja, lekova, dodatnih preparata, o važnosti prevencije i ranog otkrivanja. Važni su, ali to nije moja struka.

Pisaću o psihološkim i duhovnim faktorima koji utiču na to da do ove bolesti dođe, ali još važnije, o psihološkim i duhovnim faktorima koji doprinose isceljenju i pobeđivanju bolesti

Predstaviću vam izvore podrške koji postoje i nadam se na taj način doprineti tome da se fama oko ove bolesti bar malo smanji i da se svest o njenoj pobedivosti bar malo raširi.

"Rak je simbol, najveći od svih bolesti, on pokazuje da je nešto proticalo pogrešno u  pacijentovom životu i opomena da treba da ide drugim putem"  Elida Evans

U naslovu sam napisala da je rak pobediv, namerno nisam koristila reč izlečiv, zato što je isceljenje rezultat aktivnog učešća i borbe pacijenta i njegovih bližnjih, a ne pasivnog procesa uzimanja lekova i očekivanja od lekara da nešto učine i bolest nestane.

Ridiger Dalke u svojoj knjizi "Bolest kao put" govori o duhovnim i psihološkim uzrocima raznih bolesti, između ostalog i raka. Govori o tome kako mi biramo i kreiramo bolesti, i kako su simptomi samo znak da nešto u našem životu ne funkcioniše kako treba. Simptomi su poruke naše duše, i ako ih samo uklonimo mi propuštamo priliku da naučimo nešto o sebi i da svoj život živimo potpunije i kvalitetnije. Dalke navodi lepu metaforu sa automobilom. Ako se vozite auto putem i vidite da svetli crvena lampica, nećete otići kod automehaničara da je isključi zato što vam smeta što svetli, nego ćete odreagovati u skladu sa porukom konkretne lapmice. Nasućete gorivo, promeniti ulje. Nećete je samo isključiti.
                                     
Isto je i sa simptomima. Oni nam poručuju da ne živimo u skladu sa svojim bićem. Na nama je da se zapitamo i preispitamo, šta je to što možemo da promenimo kod sebe i u svom životu. Gde smo do sada grešili.

Prvo što ljudi osete i pomisle kada čuju dijagnozu "kancer" su strah i smrtna presuda. Strah, panika, očaj i odustajanje samo pogoršavaju situaciju. Mogu da se shvate kao normalna prva reakcija, ali ako pređu u trajno stanje samo doprinose razvoju bolesti. Reći nekom "misli pozitivno, ne boj se"  je takođe kontraprodukivno. 

Ono što pomaže su konkretne i tačne informacije o tome šta je moguće učiniti, kako pomoći sebi ili bližnjem, kako podržati sebe ili bližnjeg.

"Nova filozofija, način života, ne dobija se besplatno. Za to se mora platiti visoka cena i stiče se jedino velikim strpljenjem i ogromnim naporom." Fjodor Dostojevski
Ovakve informacije daje dr Berni Zigel, hirurg onkolog koji je nakon dugogodišnje prakse od lekara postao iscelitelj. Uvideo je koliko su odnos lekara i pacijenta, kao i struktura ličnosti i emocionalno stanje pacijenta bitni za proces isceljenja. U svojoj knjizi "Ljubav, medicina i čuda" navodi mnoštvo primera "čudotvornih" isceljenja pacijenata kojima je rečeno da nema leka. 

"Razlika među pacijentima je ogromna. Neki će učiniti sve, samo neće pokušati da izmene svoj život i tako povećaju izglede za izlečenje.Kada im ponudim izbor između operacije i promene načina života, osam od deset kažu "Operacija. Manje boli. Jedino treba da se pobrinem za čuvanje deteta dok sam u bolnici." Nasuprot njima su oni koje nazivam izuzetnim pacijentima, pacijentima koji preživljavaju. Oni ne prihvataju poraz, poput jedne moje pacijentkinje koja je oslepela od dijabetesa, amputirana joj je noga, obolela je od raka, ali živi duže nego što statistika predviđa i sada provodi dosta vremena pored telefona hrabreći druge bolesnike. Ona i drugi izuzetni pacijenti naučili su me da um može da utiče na telo i da sposobnost da se voli nije uslovljena telesnom bolešću"

"Naučna istraživanja drugih lekara i moje svakodnevno kliničko iskustvo uveravaju me da stanje uma utiče na stanje tela, delujući na centralni nervni sistem, endokrinološki i imunološki sistem. Smiren um šalje telu poruku da živi, dok mu depresija, strah i nerazrešeni konflikti šalju poruku da umre. Tako je svako izlečenje naučno, čak i ako nauka ne može tačno da objasni kako se dešavaju "čuda."" 

"Osnovni problem s kojim se suočava većina pacijenata jeste nesposobnost da vole sebe, budući da nisu bili voljeni u nekom ključnom periodu svog života. Taj period je gotovo uvek detinjstvo, kada naš odnos sa roditeljima oformljuje karakterističan način reagovanja na stres. Kao odrasli, ponavljamo te reakcije, i tako postajemo podložni bolesti, a naša ličnost često određuje specifičnu prirodu bolesti. Sposobnost da volimo sebe , udružena sa sposobnošću da volimo život i prihvatanjem činjenice da život nije večan, pomažu čoveku da vodi kvalitetniji život. Ja kao hirurg imam zadatak da omogućim ljudima da dobiju na vremenu kako bi mogli sami sebe da izleče. Pomažem im da se oporave, a istovremeno da shvate zašto su se razboleli. Tek onda oni mogu da počnu sa pravim izlečenjem, a ne samo sa zalečenjem."
"U svakom od nas je iskra. Nazovite je božanskom iskrom ako hoćete, ali ona je tu i može osvetliti put do zdravlja. Ne postoje neizlečive bolesti, samo neizlečivi ljudi."

U ovoj izuzetnoj knjizi sa mnogo naučnih dokaza i primera "čudotvornih" isceljenja Berni Zigel navodi i način na koji ispituje stavove pacijenta prema bolesti i životu. Postavlja im četiri pitanja, na osnovu kojih može da zaključi koliko je pacijent motivisan da živi i da se isceli.
Ta četiri pitanja su:


  • Da li želite da doživite stotu? 
  • Šta vam se događalo tokom godine ili dve pre vaše bolesti?
  • Šta bolest znači za vas?
  • Zašto vam je bila potrebna bolest?  
Na osnovu odgovora na ova pitanja procenjuje na koji način da pristupi pacijentu i za koji tok lečenja će se odlučiti. Pacijente koji su pobedili naizgled neizlečive "dijagnoze" on naziva izuzetnim pacijentima i u knjizi nam otkriva "tajne" njihovog uspeha, što je po meni najveća vrednost ove knjige koju vam, ako se vi ili neko vama blizak borite protiv raka, najtoplije preporučujem.

                                                                                       

                                                                               


Sledeći izvor podrške i motivacije je video pod nazivom "Bog ima zadnju reč". Bez obzira na to da li ste vernik ili ne, bez obzira na veroispovest, preporučujem ovaj video zato što u njemu ne samo sveštenici, nego i lekari onkolozi sa Instituta za onkologiju u Sremskoj Kamenici govore o tome koliko je vera (bilo koja vrsta) značajna za isceljenje. I oni navode primere "čudotvornih" izlečenja pacijenata za koje su mislili da im nema spasa. Kada kažem bilo koja vrsta vere, mislim na to da veroispovest nije bitna, da vera može da bude kako u Boga, Hrista, Alaha.... tako i u Život, Ljubav, Univerzum.... isceljujuće je verovanje u silu koja je veća i moćnija od nas. I u ovom slučaju, pasivno prepuštanje i čekanje da neko nešto učini nije dovoljno. Kada neko moli za izlečenje a nije spreman da se zagleda u sebe i promeni svoj način života (spoljašnji i unutrašnji), molitve mu verovatno neće biti uslišene. Sa druge strane, neko ko je spreman da se menja, uči, razvija i raste, u veri i molitvi će naći podršku za svoj put i biće mu lakše da prevazilazi prepreke i savladava svoje životne lekcije.



Ako i sami imate pozitivno iskustvo, ako ste vi ili neko vama blizak pobedili rak, podelite to sa mnom i čitaocima ovog bloga u komentarima (postoji opcija za anonimno postavljanje komentara, ako ne želite da otkrivate vaš identitet).
Možda ćete svojim primerom nekog motivisati i podstaći da se bori i pobedi bolest.

                                                                                 


Jelena Pantić, psiholog


Ovo je autorski tekst, ako želite da ga podelite sa čitaocima svog bloga, sajta ili portala slobodno to uradite, ali onako kako to pristojnost i pravni sistem nalažu: uz navođenje imena autora i postavljanje linka ka izvoru teksta. Hvala :)







петак, 11. октобар 2013.

Kako odgajati srećnu decu?

Svaki roditelj želi da njegovo dete bude srećno.
Želi mu sve najbolje.
Da se smeje, da uživa u životu, da bude uspešno.

Ako se osvrnemo oko sebe, vidimo da nema baš mnogo srećnih odraslih osoba. Iz toga možemo da zaključimo da roditelji negde, u nekim koracima i postupcima greše.
Ali gde greše? Koji su to pogrešni potezi?


                                                                             


Tekst je premešten ovde